„Odjeci suživota“: Kako je Subotica nekada živela, a ne samo izgledala

U okviru projekta „Odjeci suživota: Interkulturno i multikulturno nasleđe Subotice“ koji sprovodi Građanski kulturni centar “Klara i Rosa”, organizovan je kolektivni razgovor posvećen jednom specifičnom sloju gradskog pamćenja - onom koji ne stanuje u zvaničnim monografijama, već u sećanjima, ličnim pričama i atmosferama.

Istraživači na projektu, Olga Čegar i Ivona Đurić, otvorile su krug pitanjem kako je nekada izgledao umetnički i društveni život Subotice - ne kao dekor, ne kao secesijska kulisa kojom se ponosimo pred turistima, već kao deo svakodnevice. Kao nešto što se živelo.

Već na početku postalo je jasno da se ne govori samo o prošlosti. Govorilo se o vrednostima, o načinu organizovanja, o odnosu prema gradu i o onome što danas nedostaje.

Foto: Anamarija Tumbas

Slušaonica duha grada

Među prisutnima su bile različite generacije, te je susret spontano postao i mesto gde su mlađi mogli da čuju kako je grad nekada disao, a stariji da osete da njihova sećanja imaju kome da se prenesu.

Pominjan je gradonačelnik Đerđ Sorad, za koga su neki sugrađani tvrdili da je mnogo uradio za Suboticu. Ali mnogo više od pojedinaca, govorilo se o strukturi: o važnosti mesnih zajednica kao prostora susreta, kreativnosti i zajedništva. To su bila mesta gde se nešto pokretalo.

Sećanja su neizbežno prizivala „majmun plac“, simbol neformalnog okupljanja, druženja bez velikog troška, bez potrošačke logike. „Nije se novac trošio po kafićima, dovoljno je bilo druženje“, rekla je jedna sugrađanka.

Foto: Zsofia Szerda

Kada je reč o sportu, treniralo se na ulici. Mesto u klubu se moralo zaslužiti. Postojala je motivacija. „Ne možeš da naučiš basket u klubu ako nisi prošao beton“, rekao je jedan sugrađanin, jasno sugerišući da su neformalni prostori bili jednako važni kao i institucionalni.

Ulagalo se u obrazovanje. Postojala je jaka privreda. Grad je imao oslonac. Danas, primećuju učesnici, imamo terene, bazene, infrastrukturu - ali gde su mladi? Gde su ljudi?

Kultura kao svakodnevica

Govoreći o umetnosti, učesnici su se prisetili brojnih likovnih kolonija, prodavnica muzičkih ploča koje su prve dobijale najnovija izdanja, „plesnjaka“ u bioskopu Jadran, kao i specifične kulture izlazaka u kojima je ples bio deo socijalne pismenosti. 

Nizala su se i imena i projekti koji su obeležili gradski identitet - od profesorke Eme Horvat koja je mnoge svoje učenike “zarazila” poezijom, muzičarke Laure Levai, čiji je doprinos, kako je istaknuto, ostao nedovoljno prepoznat, do umetnika poput Sombati Balinta i Slavka Matkovića, kao i događaja poput rok opere Zelenokosa i festivala Omladina. Pomenuto je i osnivanje letnjeg bioskopa Nyári Mozi, jedna od retkih inicijativa koje postoje i danas, kao još jednog primera kako su se novi prostori za zajedničko gledanje i susret spontano stvarali iz potrebe zajednice. 

Kroz sve ove primere provlačila se i ideja interkulturalnosti kao nečega što se nije posebno naglašavalo, ali se prirodno živelo - kroz saradnje, jezike, muziku i svakodnevne susrete. Sve to zajedno svedoči o vremenu u kojem umetnički život nije bio zatvoren u jednu instituciju, već se gradio kao mreža ljudi, prostora i inicijativa koje su se međusobno osnaživale. Ipak, kako je jedna učesnica primetila, tu mrežu su često pokretali pojedinci - ljudi sa strašću i željom, koje su drugi pratili. Gotovo uvek je postojao neki lider, ali ne po funkciji, već po energiji, volji i sposobnosti da oko sebe okuplja i širi entuzijazam.

Foto: Anamarija Tumbas

KPGT, iako državni projekat, bio je široko prihvaćen i doživljavan kao dobar pravac. Umetnici su imali pravo na stav. Cenzura, kako se čulo u razgovoru, nije bila doživljavana kao sveprisutna. Društvo se definisalo kroz muziku, ideje, susrete.

Istovremeno, naglašeno je da tada nije bilo toliko klasifikacija umetnika, takmičarske logike i stalnog gledanja kroz profit. Danas se, primećeno je, mnogo toga svodi isključivo na entuzijazam pojedinaca.

Može li bez podrške?

Jedno od pitanja koje je ostalo da lebdi u prostoru jeste: može li ijedan ozbiljan kulturni projekat opstati bez podrške grada? A ako ne može, zašto grad ne brine o svojim građanima i zašto se ulaže u ono što su neki učesnici nazvali „nekultura“?

Ali razgovor se nije završio u nostalgiji.

Jer, šta je kultura? Zaključak je bio gotovo jednoglasan: kultura je sve. Od toga da li bacamo smeće na ulicu, do toga u koliko sati ručamo, idemo u šetnju korzom ili odlazimo na Palić. Kultura je način odnosa prema prostoru i prema drugima.

Foto: Zsofia Szerda

I možda je najvažnija rečenica večeri došla upravo u tom tonu: bez obzira što nam prošla vremena zvuče kao bajka, reč „ne može“ treba precrtati. Uvek treba razmišljati o tome - šta može.

Ovaj razgovor nije bio samo povratak u prošlost. Bio je podsetnik da duh grada ne čine fasade, već ljudi. I da se avangarda ne rađa iz dekora, već iz svakodnevice.

U tom smislu, „Odjeci suživota“ nisu završeni. Oni tek treba da se čuju.